Лидија Сеничар
НЕ МОГУ ДА ПОБЕГНУ ОД СВОГ СТИЛА
„ЕКСПРЕС“, 24,октобар 2003.

Како савремени иконописци владају строго прописаним канонима

Икона као материјално оваплоћење невидљиве божанске стварности најпре нерукотворена, а кроз векове сликана, постала је један од најумиљенијих уметничких предмета савременог сликарства. У тишини иконописачких школа српских манастира и даље живи монашки иконопис, док по атељеима велеграда иконе сликају школовани сликари. На који начин савремени сликари- иконописци успевају да савладају традиционалне иконографске образце, сликарску технологију и да у строго прописаном канону остваре индивидуалну креативност и слободу?

- Сећам се да сам још у основној школи ископирао византијски предложак Цара Душана који се малазио у читанци. Када сам много година касније, након завршених студија дошао у Народни музеј, имао сам прилику да као конзерватор- рестауратор видим велики број најразличитијих икона, што је било драгоцено искуство и потврда да је иконопис изузетно креативан чин- каже за „Експрес“ Војислав Луковић, дипломирани сликар, конзерватор, рестауратор и иконописац инспирисан 15. Веком.

По начину рада традиционалиста (сликање јајчаном темпером), Луковић у својим саветима млађим сликарима не одбацује погодности модерне технологије базиране на акрилицима.

-Иконе поседују своју унутрашњу енергију. Оне првенствено треба да буду молитвене, тако да није битно у којој се техници ради. Битан је естетски догађај који посматрача уводи у духовни свет. Људи су навикли да по музејима виђају старе иконе, патиниране зубом времена. Међутим, новонасликане иконе имају специфичан сјај златне подлоге, који представља светлост, а не боју- објашњава Воја Луковић, најављујући да ће из штампе ускоро изићи његов приручник о технологији јајчане темпере.

Традиционални монашки иконопис, који се још увек може срести у окриљу манастира Соколице, Жиче, Бођана, под утицајем је грчког сликарства.

-То је тако савршен, саборан, неиндивидуални рад, који осликава велико духовно смирење и изазива дивљење. Академски сликари мирјани, који се баве иконописом, не могу да се ослободе свог стила, свог индивидуалног печата и у томе јесте највећа разлика монашких и световних иконописаца- каже Луковић, додајући да ако се озбиљно томе приступа, духовно усавршавање је неминовно.

Иако познаваоци нашег средњовековног наслеђа често критикују наручиоце икона због недовољно прочишћеног укуса, мора се признати да је савремени иконопис прилично занемарен од стране критичара, па није ни чудо што тако често долази дао забуне.